Zašto biti normalan u Hrvatskoj (2.dio)

tornado gumenjak

Svi oni koji žele ploviti “Najlipšim morem na svitu” moraju položiti ispit. Nekada se to zvalo voditelj brodice, pa mornar-motorist…, no kako se sve promijenilo, kao recimo imena ulica, tako sad mi nismo više voditelji i mornari nego kategorija “B”, kategorija “C” itd…
Oni koji su teško ukradenim parama pokupovali jahturine, obično su kupili i tu dozvolu.

Mi ostali znojili smo se, veslali, palili “pente”, sidrili se i vezali čvorove. Onda smo polagali specijalne ispite iz radijacije, tj. radio-komunikacije, jebate ko da idem razbijati neke špijunske nacističke kodove. Onda ispiti iz prve pomoći, sve ćemo mi na brodu raditi: oživljavati mrtve, srce masirati kad te pukne infarkt, utopljenicima metodom “usta na usta” udahnuti život…. Nakon svih tih čarolija, dobismo dozvole za plovidbu morem sinjim….

Sve ima svoj kraj, pa tako i rok trajanja dozvole. Vidim ja, valja je produžiti. No uz sve moguće potvrde, domovnice, kopije osobne, izvoda iz matične knjige rođenih trebaš još i liječnički pregled. Nije to tako jednostavno, jer trebaš se najaviti, prijaviti, i naravno doći “natašte”. Oduvijek mi je to bila jedna užasno glupa riječ: “natašte”. Da sam u Srbiji, pa da mi netko kaže da dođem na taštu, još bi razumio, iako se baš ne bi složio. Dakle, siđem ja sa tašte, i uputim se ravno u jednu poznatu privatnu kliniku. Prvo stanem u red pokraj nekog automata, red se polako miga i ja dobijem broj. Broj s kojim ću se stati u drugi red za čekanje na prijavu. Onda se prijavim, iako sam već bio najavljen. Na prijavi opet ispunjavam sve moguće formulare, opet dobijem broj i sad hajd na pišanje. Pišam ja zajedno s još petoricom svaki u svoju čašu. Onda mi sišu krv. Onda čekam jedno dva sata na nalaze.

Izgleda da sam prošao kvalifikacije… nisam zarazan, pa me zovu na EKG. Lijepo mi stave one pipke pa gledaju kako kuca moje srce junačko. Pa na ergometar da me proučavaju pod opterećenjem! Onda je marenda. Sat vremena čekanja. Onda je EEG, pa mi onim nekim žicama sprešvicaju glavu. Pa gledaju mozak. Pa čekam. Nakon sat vremena uši (oprao sam ih) mi pregledava otorinac, a oči oftalmolog.

Eto mene u polufinalu… Internistički pregled, pipkaju me po jetricama, pregledavaju kralježnicu, pa zastanu… opa! Evo ga! Uhvatili ga! Ožiljak na leđima! Pa sad objašnjavaj od čega je ovaj od čega onaj ožiljak. Pa kažu, hajd, starkelja se dobro drži za svoje godine. Daju mi neku cedulju pa čekaj vani…

Ušao ja u finale. Smjeste me u jednu prostoriju bez prozora i počinje ni više ni manje nego psihijatrijski pregled. Dođu dvojca psihijatra, pa me rešetaju pitanjima… Jesam li ko mali pišao u gaće, jesam li mučio životinje, koja mi je prva pomisao kad kaže ovo ili ono…

I na kraju, dobijem cijeli liječnički bilten o svojem zdravstvenom stanju. Ponosno mi uruče certifikat, i ljubazna djelatnica na recepciji trepće očima i kaže: “Stvarno ste u dobroj kondiciji. Znate, kompanije jako veliku važnost pridaju zdravlju, a za koga plovite?”

“Gospođice, ja nemam nikakvu kompaniju, niti me kakva kompanija šalje. Ja sada sjedam u svoj gumenjak i pičim za Komižu. To je moja kompanija!” – kažem ja njoj.

Kaže treptajuća meni: “Ma nema veze, evo sad možete na bilo koju kompaniju na bilo koje more, zdravi ste”

Stvarno, takav sam si certifikat oduvijek želio. I tako ja lijepo, isisane krvi, ispišan, ali certificirano normalan odoh do Komiže…

Al’ stvarno, kome treba psihijatrijski pregled meni ili njima?

Oglasi

Komentiraj ovo

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s